Ser Met Bazbi – dela su besmrtna

Kada se nad grob nadvije tamna senka zaborava i prašina počinje da ga zatrpava, dela stoje uspravno, ponosno i gordo, odbijajući da se pokore vremenu. Prenose se sa generacije na generaciju i svaki put prouzrokuju dve stvari – divljenje i strahopoštovanje. Čovek o kojem vam danas pričamo nije sa nama već 23 godine, ali njegov lik i delo će živeti u srcima ne samo ljubitelja fudbala, već i svih ljudi koji su o njemu čuli makar nešto više od njegovog imena, jer takav čovek izaziva beskrajno poštovanje bez obzira na to za koga navijate i koji sport pratite.  Jedan jedini,  najveći i nikada zaboravljeni – Met Bazbi.

Trideset i dve kolibe su u severnom Lankaširu činile seoce Orbiston, gde je u rudarskoj porodici 26. maja 1909. na svet došao Metju Bazbi. Kada je doktor pregledao novorođenče u maloj, dvosobnoj kolibi, novopečenom ocu rekao je da u njihovoj kući od sada imaju i fudbalera. Nije imao ni šest godina kada je Engleska ušla u rat i tako rastavila mnoge porodice, uključujući i Metovu. Otac je ubijen u ofanzivi na Zapadni front zajedno sa 160 hiljada svojih sunarodnika, uključujući i tri strica Meta Bazbija. Kao i hiljade svojih vršnjaka, Met je morao da odraste preko noći. Vremena za žaljenje preminulih nije bilo jer, morao je da se brine o tri sestre, majci i dedi. U školi je bio najbolji učenik, savetovali su ga da ode u učiteljsku školu ali on je sa 16 godina otišao da radi u rudniku, poput svojih predaka. Majka se 1919. godine preudala a Met je imao hladan odnos sa očuhom. Žene njegovih poginulih stričeva su sa svojom decom emigrirale u Ameriku ali Met Bazbi je ostao kod kuće, radeći ono što mu je na rođenju lekar i predvideo. Igrao je fudbal. Mančester Siti je Bazbija angažovao kada je ovaj imao 18 godina i zarađivao je pet funti nedeljno. Imao je opciju da ukoliko želi na kraju prve godine ugovora emigrira sa majkom i očuhom, ali svoju budućnost je upravo video tu, u Mančesteru. Kao inteligentan igrač sa dobrim pasom igrao je na desnoj strani terena, kvalitetnim partijama je zainteresovao čelnike Mančester  Junajteda ali oni nisu mogli da plate 150 funti gradskom rivalu za Bazbijev  potpis.

Tokom osam godina provedenih u Sitiju, osvojio je jedan FA kup 1934. godine i 1936. se priključio Liverpulu, posle preko 200 nastupa u dresu Građana. Na njegovoj ruci se posle nekog vremena našla kapitenska traka Liverpula, bio je jedan od glavnih igrača Redsa. 

1939. godine je u Liverpul stigao Bob Pejsli i Bazbi ga je polako upoznavao sa životom u Liverpulu tako da su njih dvojica postali veoma bliski prijatelji, kada je počeo Drugi svetski rat. Tokom rata je igrao fudbal u Čelsiju, Midlzbrou, Redingu, Brentfordu, Hibernijanu, Bormutu i Boskombu, zapravo, igrao je fudbal gde god bi mogao. Nije imao taj luksuz da ceo rat provede igrajući fudbal, po povratku iz armije mu je ponuđen posao u stručnom štabu Liverpula ali on je to odbio. Želeo je da bude menadžer, što je i postao kada ga je u oktobru 1945. godine angažovao Mančester Junajted! Nekadašnji igrač Mančester Sitija i Liverpula koji ima tek 35 godina? Danas bi bilo bizarno da neko takav postane trener Mančester Junajteda ali posle rata, klubovi nisu mogli previše da biraju. Bazbi je tražio da sam vodi treninge, bira tim za utakmice i odlučuje ko će biti prodat a ko kupljen. Cenio je da bolje zna o fudbalu od uprave kluba, što je bila istina, i nije želeo da ga iko sputava. Do tada je bilo neviđeno da trener ima tolika ovlašćenja ali uprava nije imala mnogo izbora. Met Bazbi je potpisao ugovor na pet godina, koliko je on cenio da mu treba za poboljšavanje i preporod Mančester Junajteda. Prvog dana u oktobru 1945. godine je zvanično postao trener Crvenih Đavola  iako je ugovor bio potpisan još u februaru. Nije bio razrešen dužnosti u vojsci do oktobra, na proleće je igrajući fudbal sa oficirima u bazi u Bariju  bivši igrač Vest Broma, Džimi Marfi, oduševio Bazbija i ovaj mu je obezbedio mesto u stručnom štabu Mančester Junajteda. Rezultati su pod Bazbijem i Marfijem bili vidljivi na kraju prve sezone ove dvojice u klubu, 1947. godine su Crveni Đavoli bili drugi najbolji tim u ligi sa samo Liverpulom iznad njih na tabeli. Na Olimpijskim igrama 1948. godine bio je selektor Velike Britanije i dogurao je do četvrtine finala, gde je rezultatom 3 – 1 Jugoslavija porazila Britance! Stjepan Bobek, Franjo Volfl i Rajko Mitić su presudili Metu Bazbiju usred Londona, koji je bio domaćin igara. Nešto ranije iste godine je osvojen FA kup ali do prve Bazbijeve titule u Prvoj diviziji je Junajted čak četiri puta bio drugi na tabeli, Bazbi je na raspolaganju imao dosta novca i od njega se očekivalo da ga troši, ali on je više želeo da sastavi tim od mladih talenata koji će u narednim godinama pokoriti engleski fudbal.

Dejvid Peg, Lajam Filan, Bil Folks i još mnogo njih su bili glavne uzdanice Mančester Junajteda koje je do titule 1952. godine predvodio kapiten Džoni Keri. Definitivno najpoznatiji i najbolji igrač u Engleskoj sa početka pedesetih je Dankan Edvards, genijalni tinejdžer koji je do 21. godine upisao preko 150 nastupa u dresu Mančester Junajteda!

Novinari su Bazbijevoj legendarnoj generaciji dali prepoznatljivo ime – Bazbijeve bebe. Uigranost i savršeno poznavanje saigrača Bazbijevih beba je na terenu bilo inspirišuće. Pošto je 1956. godine osvojena titula drugi put za redom, Real Madrid je žudeo za Bazbijem, koji je po mišljenju tadašnjeg predsednika kluba bio najsavršeniji izbor za menadžersku rolu. Odbio je. Mančester Junajted je u periodu od skoro pet godina doveo samo dva igrača, napadača Tomija Tejlora i golmana Harija Grega. Ima li boljeg dokaza za umeće, talenat i snagu te generacije? Junajted je igrao sa Crvenom Zvezdom u februaru 1958. godine u sklopu revanš meča ¼ finala  Kupa Evropskih Šampiona. Prvi meč dobio je Junajted 2:1, iako je Zvezda povela. U drugom brzih 0:3, Zvezda se vraća na 3:3 ali više od toga nije mogla.

Junajted je prošao u polufinale. Povratni let Beograd-Minhen-Mančester nije doživeo svoje konačno odredište, ili bolje rečeno ono je bilo na nekom drugom mestu.  Avion iz Minhena nikad nije ni poleteo sa piste, u svom 3. pokušaju uzletanja  pri velikoj brzini zabio se objekte van piste. Saigrači od detinjstva, ponekad rivali ali uvek složni prijatelji izgubili svoje živote. Osam igrača, tri člana stručnog štaba, osam novinara, dva člana posade i dva prijatelja kluba . 23 žrtve. U nekoliko minuta horora stale su godine provedene na fudbalskim terenima i litri i litri prolivenog znoja. Svi mladalački nestašluci, izlasci u grad. Svi trofeji i medalje, svi golovi, prelepi potezi i sve utakmice. Šta je žalosnije, to što možemo samo da se prisećamo njihovih prerano okončanih karijera ili to što nikada nećemo znati koliko bi dubok trag ostavili u engleskom, evropskom i svetskom fudbalu?  Tri nedelje posle tragedije, lekari su odlučili da je Bazbi dovoljno ojačao da primi vesti o nesreći. Lekari su nedeljama krili od Bazbija da je osmorica  njegovih igrača i troje članova stručnog štaba izgubilo živote ali jedan fratar je osećao da je njegova dužnost da Bazbiju prenese vest o smrti Dankana Edvardsa, iako su doktori i sestre izbegavali da to kažu Bazbiju zbog njegove povezanosti i sa Edvardsom i sa njegovim saigračima. Supruga Džejn mu je rekla imena ostalih žrtava i mislima su mu preovladale misli o povlačenju iz fudbala, iako nije navršio ni pedesetu godinu. Uz podršku supruge, ostatka porodice, kluba i ostatka sveta, Met Bazbi je pobedio svog najvećeg protivnika, samog sebe, i posle dva meseca je izašao iz bolnice. Njegov asistent Džimi Marfi je u vreme nesreće bio sa nacionalnim timom Velsa i vodio je desetkovani Junajted u odsustvu Bazbija, koji je po povratku na klupu preuzeo i reprezentaciju Škotske.

Uspesi u klupskom fudbalu se nisu preneli na reprezentativni i na šest utakmica kao selektor Škotske, Bazbi je dobio samo jednu. Posvetio se isključivo svom Mančester Junajtedu, kog je trebalo dići iz pepela i njegov angažman u Škotskoj se ispostavio kao jedan od ključnih poteza za uzdizanje Mančester Junajteda. Tu je upoznao obećavajućeg Denisa Loua i 1962. godine ga je konačno doveo u klub. Kada bi se ponovna izgradnja Mančester Junajteda uporedila sa podizanjem zida od cigala, Bobi Čarlton bi bio onaj koji radi najviše, samo ćuti i više nego kvalitetno obavlja svoj posao. Svojim golovima je ušao u istoriju kao najbolji strelac kluba, preko pola veka je prošlo od zlatnog doba Bobija Čarltona da bi Vejn Runi 7. januara 2017. godine protiv Redinga u FA kupu stigao broj od 249 golova jednog od najvećih igrača koje je Engleska ikada videla.

Prvi trofej posle tragedije u Minhenu je FA kup, 1963. godine su u finalu ukrstili koplja Lester i Junajted, Bazbijeva četa je pobedila 3 – 1 i konačno se moglo reći da se Junajted vratio na stari, pobednički kolosek. Sedam godina posle Minhena, titula je najzad osvojena. Lids i Mančester su imali isti broj bodova ali znatno ubedljivija gol razlika je Crvenim Đavolima donela novu titulu. Dve sezone kasnije, titula ponovo stiže u vitrine Old Traforda na krilima Džordža Besta ali kruna karijere Meta Bazbija je bila titula evropskih prvaka godinu dana kasnije, 1968. Dva skoro pa najveća kluba u Evropi, Mančester Junajted i Real Madrid su u polufinalu ukrstili koplja i u prvom susretu golom Besta Junajted je slavio u Mančesteru, dok je u Madridu bila prikazana drama retko viđena i u pozorištu. Real je vodio 2 – 0, Zoko je autogolom smanjio prednost svog tima na 2 – 1 ali ubrzo je Amansio postigao gol za 3 – 1. Svi su mogli da vide Madriđane u finalu protiv Euzebiove Benfike, ali Sadler i Folks su svojim golovima poslali Meta Bazbija i Mančester Junajted u finale Kupa Evropskih Šampiona!

29. maj 1968. godine, stadion Vembli! Veliki Euzebio je bio najbolji igrač Kupa ali ni najveći broj golova na turniru mu nije pomogao da savlada Crvene đavole. Bobi Čarlton je dao dva gola, Best i Kid po jedan, dok je utešni pogodak za Benfiku postigao Džejmi Grasa.

To je najvredniji trofej u Bazbijevoj karijeri posle čijeg osvajanja je rešio da ode u penziju. Postao je vitez još posle Minhenske tragedije i po povlačenju iz fudbala je imao 59 godina. U Mančester Junajted je stigao u vreme krize i ubrzo ga uzdigao u sam vrh engleskog fudbala, kada su teški dani ponovo nastupili, vratio je klub tamo gde pripada i postavio temelje onog Mančester Junajteda koji je sejao strah i trepet gde god bi se pojavio. Ključ njegovog uspeha je pored velikog fudbalskog znanja i njegov odnos prema ljudima. Niko se tokom njegovih 25 godina u Junajtedu nije osetio zapostavljeno, kada bi razgovarali sa ser Metom Bazbijem, imali bi osećaj kao da je jedina stvar koja ga tera na razmišljanje u životu je baš ono što mu vi pričate. Taj odnos sa osobljem i igračima je zadržao po prelasku u direktorsku fotelju, gde je bio sve dok bolest nije počela da ga guši.

Dvadesetog januara 1994. godine, veliki menadžer, borac i pre svega čovek se pridružio Dankanu Edvardsu, Rodžeru Bajrnu, Tomiju Tejloru, Lajamu Filanu, Džofu Bentu, Ediju Kolmenu, Dejvidu Pegu i Marku Džonsu. Plakao je Old Traford, plakao je Mančester i plakao je ceo svet. Tokom svojih poslednjih dana, pored slabosti i bola, ser Met Bazbi je osećao i ponos. Gledao je kako njegov Mančester koji iz , očaja angažuje 35-godišnjaka raste u giganta evropskog fudbala i nastavlja da u sebi održava ono što je u posleratnim godinama Met Bazbi začeo – velikana.

Od njegove smrti je prošlo preko 20 godina ali točak istorije slavnog kluba i dalje se vrti oko Bazbijevog lika i dela.

Dela i heroji nikada ne umiru.

tekst: Andrej Cvejanov