Hjui Galaher – dijamanti dolaze iz blata

POČECI I FUDBAL U ŠKOTSKOJ

Hju Kilpatrik „Hjui“ Galaher rođen je u Belšilu, Severnom Lanarkširu u Škotskoj 2. februara 1903. godine. Počeo je da šutira krpenjaču čim je prohodao, a još kao dete u akademiji Belšila počelo je njegovo dugogodišnje prijateljstvo sa Aleksom Džejmsom kasnije legendom Arsenala i članom kuće slavnih danas.

Život ga nije mazio i već sa 15 godina radio je u rudarskim jamama Hatonrig smene od 10 sati. Fudbal je igrao usput u Lanarkšir juniorskoj ligi za klub Tanoksajd Atletik. Ubrzo je prešao u Hatonrig Tisl zbog blizine posla. Sudbina je igrala veliku ulogu u njegovom sledećem stepeniku u fudbalskoj karijeri. Otišao je na utakmicu Belšil Atletika i Sent Miren juniora kao navijač. Međutim, Belšilu je falio jedan igrač i Galaher se ponudio da igra za njih. Nakon što je postigao gol za svoju ekipu u remiju 1-1 zatražili su da ostane u klubu.

Imao je tek 17 kada je upoznao i oženio Eni Mekliveni, devojku koja je radila u rudniku sa njim. Imali su dvoje dece Hjuija i Ketrin ali sin im je umro ne dočekavši prvi rođendan. S obzirom da je brak sklopljen u Katoličkoj crkvi nisu mogli da se razvedu iako se skoro nisu viđali.

U decembru 1920. igrao je utakmicu za mladu reprezentaiju Škotske protiv Irske u kojoj je bio strelac u remiju 1-1. Tu ga je primetio sekretar kluba Kvin of Saut, Džejms Džoli, koji mu je ponudio probu i obećao 30 funti na ruke ako potpiše i 5 funti nedeljno. Klub je igrao drugu ligu tada i profesionalni fudbal bio je korak napred za mladog Hjuija. Debitovao je sa 17 godina tačnije 29. januara 1921. protiv Sent Katbert Vonderersa i u pobedi od 7-0 postigao 4 gola. Posle utakmice ugovor ga je čekao na stolu.

Posle 9 utakmica i 19 golova pokupio je strašnu upalu pluća i doktori su rekli da više nikada neće igrati. Međutim, posle nedelju dana oporavak je tekao odično. Dok je ležao u bolnici posetili su ga čelnici Erdrionijansa koji su primetili njegove sjajne igre. U to vreme nije bilo prelaznog roka i ako igrač nije nastupao trenutno u ligi iz bilo kog razloga mogao je potpisati ugovor za drugi klub. Hjui je bez razmišljanja potpisao i vratio se u Severni Lanarkšir.

U Erdrionijansu igrao je do 1925. godine. Poslednje 3 bili su drugi u Škotskoj, a on je postao redovni reprezentativac i u poslednjoj sezoni postigao je čak 35 golova. Igrao je u idealnoj postavi Škotske lige protiv idealnih postava Irske i Engleske, pobeđivao i redovno bio strelac.

Bio je samo 165 cm visok i defanzivci su igrali vrlo oštro i prljavo protiv njega ali ni on ih nije štedeo pa je često bivao kažnjavan. Već uveliko su ga tražili Engleski klubovi, a navijači kluba su pretili da će spaliti tribinu ako bude prodan. Svoj 100. gol za klub postigao je 5. decembra u svojoj 129. utakmici za isti.

Neminovnost se desila 8. decembra 1925. godine kada ga je Njukasl Junajted doveo za 6 500 funti.

VRHUNAC U NJUKASLU

Stigao je u Njukasl sa reputacijom najboljeg strelca severno od granice i odmah je to opravdao. Na debiju bio je dvostruki strelac u remiju 3-3 sa Evertonom, Diksi Din postigao je het-trik taj dan. U prvih 9 utakmica postigao je 15 golova, a ukupno do kraja sezone 23 u 19 tekmi i bio je najbolji strelac tima iako je došao na pola sezone.

Od prvog meča u Engleskoj bivao je markiran, udaran, laktan i podvaljivan od strane odbrambenih igrača koji su imali instrukcije da ga zaustave u postizanju golova po svaku cenu. Jedan saigrač opisao je Galahera kako sedi u poluvremenu sa štucnama natopljenim krvlju i komadima mesa koji mu vise na nogama. Ali nije mogao dočekati da krene drugo poluvreme da se osveti i postigne što više golova. Golovi su mu bili sve i davao ih je mnogo, na sve načine. Kada ne bi bio strelac bio bi neutešan čak i kada je njegov tim pobedio. Bio je hrabar do ludila.

Došao je u Njukasl sa 22 godine među 10 odraslih ljudi svaki bar za glavu viši od njega. Vrlo brzo svima je postalo jasno da je prava privilegija deliti svlačionicu sa omalenim Škotom. Već sledeće sezone postao je kapiten!

Ništa u vezi Galahera nije bilo skromno i umereno. Od momenta kada je došao u Njukasl bio je dominatna figura na terenu i van njega. Oblačio se kao Holivudski gangster i odela naručivao iz Italije. Njegovo pijančenje u pabovima, najčešće pre tekme, bilo je legendarno a njegov temperament vulkanski. Hapšen je zbog tuča u pabu, a jednom prilikom je gurnuo sudiju u kadu punu vode na Sent Džejms Parku zbog čega je i bio suspendovan.

Na zagrevanju u Budimpešti, pre prijateljske utakmice u Mađarskoj, domaći igrači su ga prijavili sudiji da je pijan na šta se on pravdao da nije pijan i da ima zadah jer je viskijem ispirao ukus odvratne mađarske hrane. Bio je mrtav pijan.

Nije bio ni primer gospodina ili džentlmena na terenu jer bi uradio sve da postigne gol. U duele bi išao svom snagom ali koristio se i svim prljavim trikovima koje je znao. A znao ih je najviše. Često bi imitirao glas od protivnika da mu neko propusti loptu ili da mu je golman baci. Često bi „slučajno“ stajao golmanu na nozi baš kada njegov tim izvede korner. Ipak, nikada nijedan golman nije rekao nijednu lošu reč o njemu. Legendarni Frenk Svift je rekao da je Hjui znao više trikova od kaveza punog majmuna.

Samo par meseci po dolasku u Njukasl Hjui se zaljubio u Hanu Anderson, ćerku vlasnika njemu jednog od omiljenih pabova. S obzirom da je bio u braku nije mogao da je oženi veza nije bila prikladna i često su mu pretili njeni rođaci. Bili su centar svih tračeva u gradu ali Galaher nije mario jer je želeo samo nju.

Uz teško partijanje van terena u svojoj drugoj sezoni (1926/27) vodio je Njukasl Junajted do titule sa trakom na ruci. Prve titule posle 1908/09 i poslednje do danas! Postigao je 39 golova na 41 utakmici te sezone što je još uvek rekord u Njukasl Junajtedu. Sanderlend je još mogao dostići Svrake pre nego što su poraženi 1-0 na Sent Džejms Parku pred tada rekordnih 67 211 ljudi. Jedini strelac bio je Hjui Galaher.

Nije prošlo neopaženo njegovo kritikovanje nekih saigrača koji po njemu nisu bili dovoljno dobri, a nije se libio ni da govori protiv uprave.

Naredne sezone postigao je 21 gol u ligi, a zatim 24 u sezoni 1928/29. Svrake su završavale na 9. i 10. mestu kao stabilni prvoligaš. U svojoj poslednjoj sezoni za Njukasl postigao je 29 golova i spasio klub od ispadanja. Upravi je međutim bilo dosta skandala van terena i prihvatili su ponudu Čelsija od 10 000 funti.

Postigao je 143 gola u 174 utakmice i ostao zauvek jedan od omiljenih likova kluba.

Pesma koja se pevala njemu u čast glasi ovako:

„Do ya ken Hughie Gallacher the wee scots lad,

the best centre forward Newcastle ever had,

if he doesn’t score a goal then wu’ll put him on the dole,

and wu’ll send him back to Scotland where he came from.“

ČELSI I KONAČAN RAZVOD

Pre svega morate shvatiti da Čelsi tada nije bio ovo što je sada i prelazak na Stemford Bridž nije bio korak napred. Čelsi je bio klub bez ijednog trofeja i u Galaherove 4 sezone tamo bili su dva puta 12. zatim 18. pa 19. na tabeli (bilo je 22 kluba u prvoj ligi zato nisu ispali).

On je nastavio gde je stao i na terenu i van njega. Na debiju je postigao dva gola i bio najbolji strelac kluba u sve 4 sezone. Tim bi ponekad kliknuo i dobili bi Mančester Junajted 6-2 ili Sanderlend 5-0 ali trofeji su bili daleko. Najbliže su bili u FA Kupu 1932. kada su nakon izbacivanja Liverpula i Šefild Venzdeja dobili njegov Njukasl Junajted u polufinalu. Gubili su 2-0 kada je Hjui smanjio na  2-1 ali tako je ostalo do kraja. Svrake su u finalu podigle trofej, svoj 3. tada u FA Kupu.

Bio je toliko popularan na severu da kada je Čelsi gostovao u Njukaslu oboren je rekord po poseti 68 386 ljudi i još je nekoliko hiljada ostalo napolju jer nisu mogli ući.

Van terena nije pio ništa manje i pušio je po 40 cigareta na dan. Alkohol mu nije smetao u treningu jer bi ujutru bio prvi na terenu, a sve do 36 godine i kraja karijere bio je brži od većine fudbalera. Životni stil ga je razarao.

Uhapšen je jer se potukao sa navijačima Fulama, pretio je upravi da će povesti sve igrače u štrajk ako ne povećaju primanja, a noć pre utakmice sa Derbijem su ga pronašli pijanog u jarku.

Konačno je uspeo da se razvede od svoje tinejdžerske ljubavi 1934. mada ga je to mnogo koštalo, a uz život na visokoj nozi kakav je vodio nije imao prebijene pare. Kupio ga je Derbi Kaunti za 2 750 funti i ceo iznos je na sudu odmah uplaćen bivšoj ženi. Konačno je oženio njegovu Hanu koja mu je rodila dva sina i koja je postala centar njegovog života.

KASNA KARIJERA

U klub ga je doveo njegov sunarodnjak i prijatelj i dana u Njukaslu, Deli Dankan. Džimi Bojd je rekao da je Galaher Derbiju vredan kao suvo zlato i bio je upravu. Za dve sezone postigao je 38 golova u 51 utakmici, a drugo mesto u sezoni 1935/36 je rezultat koji je do danas Derbi samo dva puta uspeo da nadmaši (oba puta 70-ih pod Brajanom Klofom i Dejvom Mekejom).

Nakon vicešampionske sezone prešao je u Nots Kaunti, tada u trećoj ligi, za 2000 funti. Pomogao im je da završe na drugom mestu sa 32 gola u 45 utakmica.

U januaru 1938. prelazi u Grimzbi Taun za 1000 funti i postiže 3 gola u 12 utakmica.

Kasnije 1938. godine Gejtshed, skromni klub u poslednjoj diviziji, za njega plaća 500 funti. Galaher je rekao da je sjajno vratiti se nazad i da mu je srce ostalo u Njukaslu od kako je napustio Junajted pre 8 godina. Na prvoj utakmici okupilo se 20 000 ljudi da ga pozdravi. Postigao je 18 golova za klub pre nego što se penzionisao kada je izbio Drugi Svetski Rat.

ŽIVOT POSLE FUDBALA I SMRT

Po penzionisanju nastavio je da živi u Gejtshedu i nastavio je da bude vrlo popularan. Počeo je čak i da piše za sportske novine sve dok nije izbačen sa Sent Džejms Parka gde mu je potom zabranjen pristup jer se upravi kluba nije svidelo ono što je pisao.

Morao je da prehranjuje porodicu i radio je teške fizičke poslove. Takođe je igrao fudbalske mečeve u humanitare svrhe sve do svoje 52. godine.

Godine 1941. klub Derbi Kaunti je istraživala FA i našli su nepravilnosti i nelegalna plaćanja na ruke Galaheru od strane Džordža Džoubija oko provizije za transfer. Galaher je odbio da prizna bilo šta dok je Džoubi, menadžer Derbija od 1925. godine, dobio suspenziju 10 godina za učestvovanje u skandalu.

Sve je promenila smrt njegove žene 1950. godine usled srčanih problema. Postao je depresivan i usamljen.

Jedne večeri u maju 1957. Hjui se vratio kući nakon nekoliko pića u pabu. Njegov najmlađi sin Metju (14) bio je kući i čitao novine. Kada ga je sin ignorisao i nije poslušao Hjui je podgiao staklenu pepeljaru i bacio u pravcu novina. Krv je poteka niz glavu malog Metjua. Ta noć je promenila sve.

Uplašeni dečak je otrčao kod komšija i dozvao starijeg brata, Hjuija Džuniora. Džunior je krenuo kući da se obračuna sa ocem i izbila je tuča koju je policija prekinula. Metju je poslat kod tetke Doli dok se ne reši optužnica za napad na dete.

Galaher se potpuno slomio. Odrastao je u Škotskoj gde se napad na dete smatra gorim od bilo čega, nije mogao sebi da oprosti.

Mediji su napravili potpuni skandal od svega, a reputacija je sve što je imao od fudbala. Viđan je kako izbezumljen luta ulicama. Pokušali su da mu pruže pomoć i da ga zaštite svi igrači i zaposleni u klubu ali nije vredelo.

Kada je sud zabranio da viđa sina stvar je eskalirala. Galaher je rekao prijatelju „Ne vredi da se borim protiv ovoga, imaju me. Moj život je završen.“ 11 .juna je ostavio je kratku poruku u kojoj se kaje zbog svega i da poživi 100 godina nikada neće sebi oprostiti što je povredio Metija. Ljudi su pričali da je išao ulicama kao zombi ignorišući pozdrave prolaznika.

Na dan njegove smrti dva mlada železničara su rekli kako su videli nekog čoveka da hoda po nadvožnjaku, plače, priča sam sa sobom i stiska pesnice. Niko nije video kada je nešto kasnije sišao sa nadvožnjaka i stao ispred voza.

Kada je čuo za očevo samoubistvo Meti se vratio kući gde je živeo sa starijim bratom sve dok nisu emigrirali u Južnoafričku Republiku 1965. godine. U poslednjim intervjuima rekao je kako sebe krivi za sve i kako ga otac pre toga nikad nije udario. Kaje se što nije rekao policajcima da je nesrećan slučaj i da neće da podiže optužnicu.

NASLEĐE

Njukasl u 20-im godinama bio je igralište za ovog superstara. Skupa odela, kaiš i šešir bili su njegov zaštitni znak. Voleo je grad, pabove i klubove i oni su voleli njega. Priča se i o ilegalnim primanjima oko transfera i slikama gde se rukuje sa sumnjivim biznismenima ali svako je hteo da se rukuje i slika sa Hjuijem Galaherom. Sav novac otišao je u barovima, na italijanska odela i na trke konja. Nije imao potrebu ni kuću da kupi jer je kuću obezbeđivao klub.

Nikada nije bio plaćen više od 10 funti nedeljno, čak uz sa bonus od 1 funte za pobedu iako je privlačio po 60 000 – 70 000 hiljada ljudi svake subote. U 20 godina karijere nikada nije zaradio više od 500 u sezoni što je ukupno za celu karijeru 10 000 funti. Danas igrači nedeljno zarade više od toga.

Za Škotsku je postigao 24 gola u samo 20 utakmica! Samo Denis Lou i Keni Dagliš su postigli više, po 30. Svih 6 utakmica za Škotsku u kojima su igrali Hjui Galaher i Aleks Džejms pobedili su. Među njima je i čuvenih 1-5 na Vembliju protiv Engleske kada su prozvani „Wembley Wizards“.

Bio je retka kombinacija vrhunskog atlete sa neverovatnom brzinom i instiktom, a na sve to imao je psihičku neustrašivost što ga je izdvajalo.

SUPERSTAR pre svih superstarova i mogu reći da mi je mnogo gotivniji od ovih današnjih koji propuštaju utakmice zbog upale bubuljice zakačene brijanjem nogu ili kada se svađaju oko izvođenja penala sa starijim kolegom koji je duže u klubu.

Običan čovek se nikada neće moći povezati sa današnjom superzvezdom onako kako se ceo Njukasl povezao sa Hjuijem Galaherom i baš zato će večno živeti.

„SUPERSTAR“ i „BAD BOY“ pre svih superstarova i loših momaka, dame i gospodo Hjui Galaher! Iskreno se nadam da će neko snimiti film po njegovom životu jer je neverovatan.