Frenk Lampard – genije

Jedan od najvećih stereotipa vezanih za fudbalere jeste da su svi do jednog glupi. Nisko inteligentni, tupi, sporije kapiraju, kako god vam odgovara. I da budem iskren, dođu situacije kada i ja pomislim da su fudbaleri stvarno posebna sorta i da većina njih pravi poteze koji se jedini mogu objasniti niskim koeficijentom inteligencije. Ipak, ne treba generalizovati, a ni analizirati poteze fudbalera (i ljudi, uopšte) ljudi  na taj način.

Tokom višegodišnjeg praćenja engleskog fudbala izgradio sam čvrsto poštovanje prema igračima koji su pored nespornog talenta za samu igru pokazivali i visok stepen inteligencije na terenu. Ili drugim rečima, umeli su da procene kad treba koji potez da naprave. A jedan od svakako najvećih u mojim očima je veliki Frenk Lampard, kičma Čelsijevog veznog reda i engleske reprezentacije u većem delu ovog veka.

Frenk je rođen 20. juna 1978. godine, i često se za nekog kaže da dolazi iz fudbalske porodice, ali u slučaju Frenka je zaista očigledno da je genetika uradila svoje. Njegov otac, Frenk Lampard Senior, imao je bogatu profesionalnu karijeru koju je proveo igrajući za Vest Hem Junajted. Ujak i brat su takođe poznata fudbalska imena, Hari i Džejmi Rednap. Frenk stariji i Hari Rednap igrali su za Vest Hem, stoga ne čudi što je i Frenk mlađi krenuo njihovim stopama i počeo svoju karijeru u dresu Čekićara.

Uradio je to dosta kasno, sa 16 godina, kada je zvanično priključen omladinskoj školi kluba. Već naredne godine potpisao je profesionalni ugovor i prosleđen u velški Svonsi na pozajmicu, gde se sasvim solidno pokazao. Red je napomenuti da je baš u to vreme njegov otac bio asistent, i to upravo Rednapu, pa ne čudi što je Frenk brzo debitovao za prvi tim. Ne treba tražiti teorije zavere i mora se reći da je na desetak utakmica u Svonsiju mladi vezista postigao dva gola i pobrao simpatije na račun stila igre.

Momak sa solidnim radijusom kretanja i odličnim pregledom igre, uz vrhunsku fudbalsku inteligenciju prosto je tip igrača koji se mora dopasti većini trenera. Uz to je klub sa Bolejn Graunda imao tradiciju negovanja mladih fudbalera kojima je posvećivana velika pažnja.

“U to vreme Toni Kar (trener omladinaca, prim.aut.) je imao običaj da svakog meseca podnosi izveštaj trenerima seniorske ekipe. Hari bi zatim pozvao desetak istaknutih fudbalera iz omladinskog tima da treniraju sa seniorima, a dosta nas su i vodili na gostovanja da osetimo atmosferu. Džo Kol je recimo odbio Mančester junajted jer se odlično osećao u Vest Hemu i hteo je da se oduži za pažnju koja mu je posvećivana od samog dolaska u klub. Na taj način je i timski duh jačao iz dana u dan, pa je dosta nas bilo privrženo klubu više nego što ljudi misle.” – objašnjava Frenk.

Ipak, danas za sebe kaže da je 101% Plavac, iako poštuje klub u kom je ponikao i za koji je vezan iz više razloga. Za Vest Hem je odigrao 150 utakmica i postigao 24 gola, a kroz omladinsku školu kluba prošao je zajedno sa Džoom Kolom, Riom Ferdinandom, Majklom Kerikom i još mnogim sjajnim igračima. 1996. godina bila je njegova prva u seniorskoj konkurenciji za matični klub, nakon povratka sa pozajmice iz Svonsija. Početak nije bio sjajan, a nešto zagriženiji fanovi engleskog fudbala će se setiti anegdote sa konferencije za štampu gde je jedan od navijača javno napao Rednapa što je uvrstio Lamparda u sastav, optuživši menadžera kluba da gura Frenka jer je član porodice. Pomenuti gospodin je smatrao da je Rednap napravio ogromnu grešku kada je odlučio da otpusti četiri godine starijeg Skota Kenema i da u pozadini cele priče nisu sportski motivi. 16 godina kasnije, Frenk Lampard je šampion Evrope, a Skot Kenem uveliko penzionisani igrač kojem je vrhunac karijere period u trećeligaškom Lejton Orijentu.

Iako je za klub odigrao 150 utakmica tokom pet godina, Lampard nikada nije bio preterano voljen od strane navijača. Neretko su svaki loš potez znali da nagrade salvom zvižduka, što izuzetno negativno utiče na mladog, a pritom i jako emotivnog fudbalera kakav je Frenk Lampard. “Vest Hem je ipak lokalni klub, navijači se dobro poznaju međusobno sa igračima i zaposlenima i onda kruže svakakve priče. Ja nisam jedini koji je trpeo kritike zbog loše igre i morao da sluša teorije zavere kako igram samo jer su mi otac i ujak treneri. Tih godina smo se stalno borili za opstanak i onda je neko morao da bude dežurni krivac. Uglavnom sam to bio ja, ali naučiš da se izboriš sa pritiscima. Teško mi je bilo kad sam imao 21, 22 godine, ali sada sam mnogo stariji i drugačije gledam na stvari. Živim u Londonu i svakodnevno srećem navijače Vest Hema i zaista nisam imao nijedan problem, čak naprotiv” – priseća se Čelsijev vezista.

2001. godine došao je trenutak da čitava porodica napusti klub. Nakon što je Rednap podneo ostavku, njegovim stopama krenuo je i stariji Lampard, da bi mlađi kroz nekoliko nedelja zatražio transfer. Čelsi je bio brz i ponudio 11 miliona funti za veznog fudbalera koji je iza sebe imao vrlo dobrih pet sezona u Premijer ligi. Klaudio Ranijeri i sportski direktor tima sa Stamford Bridža, Ken Bejts, nisu žalili novca da vide Frenka u plavom dresu. Nakon solidne prve sezone i vrlo dobre druge, stvari su krenule nabolje 2003. godine kada je na kormilo kluba stigao ruski milijarder, Roman Abramovič.

“Stvari su počele brzo da se menjaju, a ja sam zaista bio zabrinut. Stigli su Makelele i Veron, svetski poznata imena, dok novi vlasnik nije imao pojma ko sam i šta sam. Prvi meč u Ligi šampiona i odmah am zakucan za klupu. Već tada sam mislio da se ovo neće dobro završiti po mene jer sam preko noći izgubio status prvotimca, a da nisam ni imao prilike da se dokažem. Ipak, stvari su krenule svojim tokom, svi su dobili šansu, pa tako i ja. Tu se videlo da je Čelsi veliki klub i da ne mogu stvari tek tako da se promene zbog novca.” – reči su mlađeg od dva Frenka Lamparda.

A onda je došla sezona 2004/05, zvanično najbolja u Frenkovoj karijeri. Na klupu tima seo je kontroverzni Žoze Murinjo i odmah dao puno poverenje Lampardu. Čelsi je osvojio titulu, stigao do polufinala Lige šampiona i imao svog predstavnika na izboru za najboljeg igrača planete. Brazilac Ronaldinjo je bio neprikosnoven, ali je Lampard napravio fenomenalan uspeh osvojivši drugo mesto. 20 golova te sezone i titula prvaka Engleske – vrhunac karijere. Barem do tog trenutka. Nastavio je u istom stilu i u sezoni 2005/06, oborivši rekord u broju ligaških golova. Prošlogodišnjih 12 je popravio na 16 i dodao 14 asistencija. Nakon meča sa Blekburnom, egzaltirani Murinjo proglasio je Frenka najboljim igračem planete. Naravno da je preterao, ali jasno je da je vezista Čelsija u tom trenutku bio jedan od najboljih na svojoj poziciji i na samom vrhuncu svoje karijere.

Iduće sezone poneo je i kapitensku traku s obzirom na dugo odsustvo Džona Terija. Već na polovini sezone stigao je do svog 80. pogotka u dresu Čelsija, posle samo šest godina u klubu. Završio je sezonu sa 21 golom, uključujući i čak šest u FA Kupu, čiji je trofej podigao posle sjajnog finala sa Mančester junajtedom. Tada je izjavio da želi do kraja karijere da ostane u klubu i sva je prilika da će mu se želja ostvariti. I u sezoni 2007/08 nastavio je sa obaranjem rekorda. Postigao je svoj 100. gol za klub i postao osmi igrač u istoriji Čelsija koji je to uspeo, a prvi vezni fudbaler u toj grupi igrača. Taj jubilarni, stoti gol pao je u meču FA Kupa protiv Hadersfilda i posvećen je, zajedno sa prethodnih 99, navijačima sa Stamford Bridža.

Baš negde u to vreme Džoi Barton (?!) je izjavio kako se Lampard ne trudi dovoljno I da želi samo novac, dok on recimo svako jutro u 6h ide na trčanje. ‘’Ja sam to radio sa 11 godina. Verovatno je u tome razlika’’ – bio je Frenkijev komentar kada su ga pitali o tome.

U martu 2008. postigao je čak četiri gola protiv Derbija, a zatim dodao gol Fenerbahčeu u završnici utakmice za prolaz u četvrtfinale Lige šampiona. Otišao je Čelsi do samog kraja i penala u finalnom meču protiv Junajteda. Oporavljeni Džon Teri preuzeo je kapitensku traku – i promašio odlučujući penal. Verovatno nije bilo tužnijih momaka na planeti od Terija i Lamparda u tom trenutku. Frenk je pritom postigao i izjednačujući gol u regularnom delu utakmice, zatim bio precizan i u penal seriji, ali nije bilo dovoljno. Bez obzira na sve, stigla je nagrada za sjajne partije u vidu novog, petogodišnjeg ugovora.

Uprkos odličnim individualnim nastupima, nešto je nedostajalo Čelsiju da dođe do vrha Evrope. A to se prenelo i na reprezentaciju. Nastup Engleske na Svetskom prvenstvu 2010. godine u Južnoafričkoj republici obeležio je sudijski propust kada Lampardu nije priznat čist pogodak. Lopta je nakon bombe veziste Čelsija pogodila prečku i odskočila iza gol linije, ali sudija to nije video. Zapanjeni i demoralisani Englezi izgubili su taj meč sa 4-1.

“Nikad nisam voleo da pričam o sudijskim odlukama, pogotovu ne vruće glave, pa sam i tada sačekao da vidim snimak. Bio sam zapanjen. Greške se dešavaju, česte su i u Premijer ligi, ali ono je bilo toliko čisto da i dalje ne mogu da verujem da gol nije priznat. Loše smo ušli u utakmicu i lako došli do dva gola zaostatka, ali smo smanjili na 2-1 i da nam je tada priznat gol, bila bi to sasvim drugačija utakmica. Ne želim da tražim opravdanja za slabu igru cele ekipe, ali ko zna šta bi se desilo da je na semaforu stajalo 2-2, kako je i trebalo da bude. Teško je podići se posle toga.” – priseća se engleski vezista.

Od strane javnosti često je osporavana i odluka Kapela da u veznom redu spoji dva relativno slična igrača, Lamparda i Džerarda. Interesantno je da ni jedan ni drugi ne misle da su slični po stilu igre, ali se slažu da je pritisak ogroman kada nosite dres Albiona, jer nacija na svakom velikom takmičenju očekuje trofej, a do toga nikako da dođe. Pritisak je sve veći i onda je teže i igrati. U svakom slučaju, iako su vezisti Čelsija i Liverpula u poznim godinama i verovatno neće imati više prilika da dokažu da mogu zajedno, Engleska bi morala da se ponosi momcima koji su svojim klubovima donelo mnogo uspeha i radosti u prethodnim godinama.

Nakon svetskog prvenstva, Lampard se podvrgao operaciji bruha, zbog koje je propustio veći deo prvog dela sezone 2010/11. Vratio se tek nakon Božića i do kraja sezone zabio 11 pogodaka u Premijer ligi. Nedovoljno za titulu, obzirom da je pehar podigao Mančester junajted. Ali ključna godina je tek nailazila. Nakon otpuštanja prvog trenera, Viljaša-Boaša, u sred sezone 2011/12, stvari su krenule bolje po Čelsi dolaskom Italijana Di Matea na kormilo ekipe. Ekipa je dogurala do polufinala FA Kupa i Lige šampiona, dok je trku za naslov prvaka u Premijer ligi prepustila gradskim rivalima iz Mančestera. Nakon velikog trijumfa protiv Totenhema u polufinalu Kupa od 5-1, gde je Lampard postigao četvrti gol i asistirao za još dva, na red je došao revanš meč sa španskom Barselonom. Nakon pobede od 1:0 na Stamford Bridžu, Čelsi je stigao na Kamp Nou sa namerom da obrani stečenu prednost iz prve utakmice, ali se brzo našao u situaciji da juri dva gola prednosti. Tik pred kraj prvog dela igre, Čelsijeva “osmica” poslala je sjajnu dugu loptu ka Ramirešu koji iskosa matira golmana Barselone i donosi prednost svom timu zahvaljujući pravilu gola u gostima. Čelsi se na kraju odbranio i čak postigao gol u nadoknadi za 2-2 kojim je overio plasman u novo finale Lige šampiona, drugo u pet sezona. Ponovio se scenario iz 2008. godine, došlo se do penala, još jednom je Lampard bio precizan sa bele tačke, ali su ga ovoga puta ispratili i saigrači. Čelsi je postao prvak Evrope, predvođen kapitenom Lampardom, s obzirom da je Teri zbog suspenzije meč ispratio s klupe.

Godinu dana kasnije osvojeno je i sekundarno evropsko takmičenje – Liga Evrope, čime je i Lampard dodatno obogatio svoju kolekciju trofeja. Ali ono što je sve vreme ostavljalo sportsku javnost bez daha je činjenica da je vezista Čelsija najveće uspehe sa klubom ostvario u četvrtoj deceniji života! Evropske trofeje osvojio je sa 34, odnosno 35 godina…

Uoči sezone 2014/15 potpisao je za Njujork Siti i automatski prosleđen ‘roditeljskom’ klubu u srcu Engleske. Mandat među Građanima trebao je da traje do početka nove sezone u MLS-u ili tačnije tamo negde do januara. Spletom ‘okolnosti’ Frenki se zadržao celu sezonu, odigrao 32 meča, uglavnom s klupe onako na iskustvo. Uspeo je da postigne i gol Čelsiju na Etihadu, nekoliko minuta po ulasku u igru koji naravno nije proslavio. Navijači Njujorka su za vreme ove pozajmice smatrali da su obmanuti, više od 300 njih je čak zatražilo povrat novca za sezonske karte a nekako mi se čini da mu Čelsijevci ovaj izlet nisu zamerili, ili se varam?

Ukupna statistika u PL kaže: 609 mečeva (3. na listi, iza Berija i Gigsa), 177  golova (4. na listi).    

Za sebe kaže da je imao odličnu saradnju sa svim trenerima koji su ga trenirali, ali da ipak posebno mesto u srcu imaju Murinjo i Di Mateo. Prvi, zbog ukazanog poverenja. Drugi, jer je popeo Čelsi na krov Evrope. Ponajviše kritika na njegov račun imali su Boaš i Benitez. Dok je Boaš jedan od trenera koji nije imao uspeha sa Čelsijem, Benitez je sa Čelsijem došao do evropskog trofeja, ali je često govorio da Lampard jednostavno nije u stanju da izdrži ritam sreda-subota. “To je i meni rekao privatno, i ja sam to umeo da poštujem iako se nisam slagao s tim. Sa 35 godina ne mogu da očekujem da ću igrati svaki meč, ali su svi fizički parametri bili na mojoj strani i pokazivali da mogu da izguram ritam sreda-subota. Ipak, ne zameram Rafi jer je imao svoj sistem rotacije igrača gde su svi dobili šansu.” – objašnjava Frenk.

Van terena, najbolji prijatelj mu je saigrač, Džon Teri. Njih dvojica su skoro 15 godina zajedno u timu i prošli su kroz dobre i loše momente, ali prijateljstvo je opstalo bez obzira na dešavanja na terenu. Osvajanje Lige šampiona je ipak proteklo bez jednog od prijatelja, s obzirom da je Teri bio suspendovan. Ipak, zajedno su podigli trofej namenjen prvaku Evrope.

Otac je dve ćerke, a od 2015. je u braku sa Kristin Blikli, tv prezenterkom. To mu je drugi brak. Pre nekoliko godina počeo je da se bavi i pisanjem knjiga za decu, a kaže da su mu upravo ćerke bile najveći podstrek i inspiracija. “Imate mnogo slobodnog vremena kada ste fudbaler, a niste na utakmicama ili treningu. Nisam gejmer, ne volim preterano ni da izlazim po klubovima, pa sam shvatio da bih mogao da kanališem tu energiju koju imam u nešto korisno i kreativno. Ponosan sam na knjige koje sam napisao i mislim da je ispalo baš kako treba. Ne volim time da se hvalim, prosto sam zadovoljan što sam uspeo u nečemu pored fudbala.”.

Najveći uzor mu je celog života otac, ali je 2008. godine ostao i bez majke koja je iznenada preminula. Dan kasnije igrao je meč Lige šampiona protiv Liverpula i postigao gol kojim je odveo svoj tim u veliko finale. U emotivnom trenutku hladnokrvno je poslao Reinu u jedan ugao, a loptu u drugi i zatim u suzama skinuo crni flor sa ruke i poljubio ga u znak poštovanja prema majci.

Ono što mnogi ne znaju, a što ipak neće iznenaditi nikog ko je lično upoznao Frenka, radi se o momku visokih intelektualnih dometa i izuzetnih mogućnosti. Tokom školovanja je stekao A diplomu iz oblasti latinskog jezika, a na Mensinom testu inteligencije je zabeležio prilično neverovatan i u najmanju ruku impresivan skor od 150. Zbog toga je sasvim opravdano nazvati ga genijem među fudbalerima.

Par zanimljivosti za kraj:

Najteži trenutak u karijeri: promašen penal protiv Portugala na SP 2006. godine.

Najduhovitiji saigrač: Žoze Bosingva

Kada bi se ekipa potukla na treningu, ko bi poslednji ostao na nogama: Bane Ivanović

Najteži igrač za čuvanje: “Ronaldinja je teško čuvati, igrati protiv Ronalda je životni izazov, ali ispratiti Mesija? Jednostavno nemoguće.”

Najveći motivator od svih trenera: “Bez ikakve dileme Murinjo. Imao je običaj da na poluvremenu, prilikom rezultata 0:0, zamišljeno kaže nešto poput “mnogo smo bolji, pobedićemo 4:0, javlja mi se”. I onda izađemo na teren i stvarno pobedimo sa 4:0. Ili pozove igrača sa klupe i kaže mu “Ok, sad ćeš ući na teren, dati gol ovim luzerima i idemo kući.”. To je nekoliko puta uradio i SVAKI put se to i dogodilo. Neverovatan čovek, za kratko vreme vas ubedi da je genije i da sve ima pod kontrolom. To posle određenog vremena bude dovoljna motivacija, ne treba vam ništa više, kad vidite da je on u nešto siguran, ubediće i vas da tako mislite.”

Najdraži gol: protiv Boltona za pobedu od 2:0 i overu titule, 2005. godine.

 

Tekst: Nikola Kelović