Bobi Mur – Komplikovani mladi Bog

Engleski fudbal je zauvek skamenjen u jednom trenutku, vraća se neprestano na taj trenutak, ne može da ga prevaziđe, ne može da ga se zasiti, razmišlja tužno o tom trenutku kao  o izgubljenoj ljubavi, kipti od žaljenja i pita se hoće li taj trenutak ikada ponovo nastupiti?

Stadion Vembli, kasno popodne 30. jula 1966. godine. Nebo se razvedrilo posle poslednjeg pljuska. Nenaviknuti na nove crvene dresove, članovi engleske fudbalske reprezentacije dižu svog mladnog kapitena na ramena. On u desnoj ruci steže Svetski Kup. Na licu mu je osmeh koji obasjava deceniju, sport, naciju.

Bobi Mur iz Vest Hem Junajteda, star 25 godina, na svom pobedničkom vrhuncu, kapiten Engleske s peharom Žila Rimea u ruci i sunčevim sjajem na zlatnim uvojcima. Bobi Mur više nikada neće dostići takve fudbalske visine. A neće ni Engleska.

Bobi-Mur

Na starim fotografijama uvek nam se čini da gledamo Bobija Mura odozdo. Fotografi kao da su namerno slikali Bobija odozdo, u belom dresu Engleske ili crveno-plavom dresu Vest Hema, naspram vedrog plavog neba, kako bi naglasili njegov herojski status. Ali Bobi Mur – najveći engleski fudbalski heroj – bio je veći heroj nego što mislimo. Manje od dve godine pre nego što je Engleska osvojila Svetski Kup, kad su mu bile svega 23 godine, Bobiju Muru otkrili su tumor testisa.

Novembar 1964. Tina, dvadesetdvogodišnja žena Bobija Mura, u poodmakloj trudnoći, okreće se u krevetu, naglo se pribija uz njega i on se budi urlajući od bola. „Ne možeš više da ne obraćaš pažnju na to“, kaže mu žena. „Moraš lekaru. Moraš da saznaš.“

Sve do tog trenutka, njihov život bio je pravi san. Nešto ranije Udruženje fudbalskih novinara proglasilo ga je igračem godine – bio je najmlađi igrač kome je dodeljena ta počast. Maja te godine. verovatno u najboljem finalu kupa svih vremena, Mur je poveo Vest Hem u pobedu protiv Prestona. Vest Hem je dva puta izjednačio i ugrabio pobedu u zaustavnom vremenu. Mur je postao slika i prilika engleskog fudbala. Ali odjednom se sve našlo na kocki. Njegova karijera. Njegovo zdravlje. Njegov život.

„Bobi je bio na tom mračnom putu pre nego što se Lens Armstrong i rodio“ napisala je Tina. „Na razne načine Bobiju je bilo daleko teže. U to vreme o raku se nije govorilo, ta reč je bila tabu, a izgledi za ozdravljenje nikakvi. Mislila sam samo – ima svega dvadeset tri godine, a uručena mu je smrtna presuda.“

„Povredio si se na treningu“, rekao je Bobiju klupski fizioterapeut kad mu se ovaj požalio na stravične bolove u preponama. „Proći će.“ Ali nije prošlo; dvadeset četiri sata pošto se probudio u agoniji, Bobi je bio na operacionom stolu i odstranili su mu testis.

Od početka do kraja Bobi i Tina Mur nijednom nisu izgovorili reč rak. U to doba slavne ličnosti nisu otvoreno govorile o svojoj borbi protiv bolesti. Nije bilo televizijskih ispovesti, knjiga koje nadahnjuju, nije se govorilo o bolesti niti o sirovoj hrabrosti neophodnoj da se bolest pobedi.

„Nemoj nikome da kažeš da sam ovde“, rekao je Bobi svojoj ženi.

Nije znao hoće li preživeti ili umreti. Nije znao hoće li ikada ponovo igrati fudbal. Tina kaže: „Bolest je pogodila njegov posao, njegovu muževnost, smisao njegovog postojanja na ovoj planeti.“ Vrativši se iz bolnice, mladi muž i žena su se grlili, gledali top-list na televiziji i gorko plakali.

Rak je odstranio Bobija Mura na samo 3 meseca. Tri meseca! Danas fudbaleri pauziraju duže kad istegnu ligament u sirotim kolencima.

Sledeće godine Mur je predvodio Vest Hem kad su pobedili TSV Minhen 1860 u finalu Kupa Pobednika Kupova. A godinu zatim i visoko je podigao Svetski kup.

Njegova žena, koju je kao šesnaestogodišnjak upoznao na igranci kad joj je bilo petnaest, zauvek ga je opisala u samo dve reči koje su joj prošle kroz glavu dok je njen dvadesetpetogodišnji muž držao u rukama Svestski Kup. Samo ona – i lekari i sestre – znala je da je pre svega 18 meseci Bobi Mur iz očajničke borbe protiv raka došao do večite slave tog letnjeg dana 1966.

Kakav čovek, mislila je. Kakav čovek.

Bobi Mur

Punih pet godina, na vrhuncima svoje karijere, Bobi Mur je redovno išao na preglede i čekao da se rak vrati. Svaki bol ličio mu je na glasine o preranoj smrti. Ali javnost je saznala za njegovu bolest tak dugo posle njegove smrti – bolest ga je, ovog puta rak debelog creva, odnela u pedeset prvoj godini života. Pa ipak, bilo je nagoveštaja.

Dok se oporavljao, na leđima su mu nacrtali plave krstove kako radioterapeut ne bi promašio bubrege. No niko ništa nije rekao.

Gotovo je nevertovatno, ali nijedan novinar nije nikad pitao Bobija ili Tinu Mur stvarni razlog onog tromesečnog odsustvovanja. Za njegovog života o njegovoj najvećoj pobedi, o uspešnoj utakmici protiv raka u dvadeset trećoj godini, nije se govorilo.

Uvek oprezan i ćutljiv, Bobi se posle bolesti još više povukao. U svetu zajedničkih kupatila, tuširao se sam. Šuškalo se da je izgubio testis posle povrede na treningu, ali to nikada nije bio predmet ogovaranja ni meta šala u svlačionici. Jer bilo je nečega u Bobiju Muru – uzdržanosti, dostojanstva, ozbiljnosti – što je obeshrabrivalo neslane šale. I bio je čvrst. Onako plavokos, plavook, s jamicama na obrazima, ličio je na Botičelijevog anđela, ali s telom uličnog borca. Možda je izgledao kao filmska zvezda, ali bio je sazdan od istendskog betona.

Čak i tog letnjeg dana 1966. Bobi Mur delovao je nakako udaljeno od svojih saigrača. Bobi Čarlton se rasplakao. Nobi Stils je skakutao od radosti. Mnoge su savladali umor i osećanja. Ali čak i u tom blistavom trenutku Bobi Mur je bio besprekoran, pribran, kao da je ova pobeda bila šetnja parkom.Naravno, vidi se da onaj široki osmeh s jamicama izražava čistu radost, ali za razliku od ostalih momaka iz reprezentacije ’66, Bobi Mur ne deluje ophrvano.

„Nije bio kao mi“, rekao je Džeki Čarlton. „Bio je jedan od nas, ali nije bio poput nas“

Ta pribranost poziva u sećanje klasični Murov blok, kad se spusti na jedno koleno i drugom nogom urade loptu savršeno procenivši trenutak. Ili kad prekine napad primivši loptu na grudi, a onda pogleda oko sebe, bez žurbe, i najzad pošalje loptu – kao što ju je poslao Džefu Herstu za onaj četvrti, pobednički gol u finalu Svetskog kupa 1966.

Od početka do kraja šezdesetih godina Bobi Mur je odavao utisak kao da drži sve pod kontrolom.

Bobi Mur pripada početku šezdesetih, šezdesetim godinama s odelima i kravatama, vremenu doteranog, čistog izgleda. Bobi je voleo oštre čiste linije tog vremena, a kasnije klasične košulje, i vezivao je kravate u velike vinzdorske čvorove. Oni koji su stasavali početkom šezdesetih nisu bili spremni da puste kosu još bar deset godina. Bobi je kosu najzad pustio sedamdesetih, ali njegove tvrde plave kovrdže nisu tako baš dobro izgledale. Rođen je 1941. šezdesete su se podudarile sa njegovim dvadesetim godinama i bile su njegovo vreme. Duga kosa mu nije pristajala. Kao ni sedamdesete.

Bobi je pripadao šezdesetim godinama koje su verovale u džin i tonik, a ne u LSD i bombardere; u rani brak i decu, a ne u podatne obožavateljke i seksualne eksperimente. Bobi Mur prošao je šezdesete na reci alkohola, ali to je bio hedonizam stare škole. Njegove šezdesete bile su vreme poštovanja, radosnog saginjanja glave pred vladarkom. Dok se penjao uz stepenice Vemblija da primi pehar, Bobi Mur je primetio da kraljica nosi duge bele rukavice, pa je obrisao znojave blatnjave dlanove o somotsku presvlaku kraljevske lože. U tom trenutku ukazivanja poštovanja kraljici, Mur je izgledao kao engleski heroj mnogo srodniji Velingtonu ili Nelsonu nego bilo kom fudbaleru svog vremena.

Bobi Mur

Bobi Mur Fondacija a borbu protiv raka

Ali to je bilo drugo vreme. Trojica Vest Hemovih igrača koji su najzaslužniji za osvajanje Svestkog Kupa, Bobi Mur, Džef Herst i Martin Piters, živeli su vrlo blizu jedan drugog, nekoliko kilometara od stadiona Apton Park. Čak i kad su ih slikali za Vog, Tina Mur je o sebi mislila kao o „domaćici iz Gants Hila“.

Kako to sve neizrecivo jednostavno deluje danas. Svečana večera povodom osvajanja Svetskog kupa održala se u hotelu Rojal garden u Kensingtonu.. Supruge nisu bile pozvane, a WAG (skraćeno od wives and girlfriends – podsmešljiv izraz koji žuta štampa koristi za supruge i devojke najistaknutijih fudbalera, pre svega engleskih) još nije postojao. Supruge su – a većina tih momaka bila je već oženjena i imala decu – nahranjene u restoranu Buldog u drugom delu hotela. „Bilo je to momačko veče“, kaže Tina Mur.

Tina se s mužem sastala u ponoć, pa su otišli u klub Plejboj na Park Lejnu. Bert Bakarak zamolio je Viktora Lounsa , londonsku desnu ruku Hjua Hefnera, da ga upozna sa mladim engleskim kapitenom. Posle toga su gospodin i gospođa Mur otišli kući u Grants Hil. Bobi Mur je sutradan bio uznemiren, nije mogao da se skrasi. Džef Herst, trostruki strelac, pokosio mu je travnjak.

Bili su to rani dani pokroviteljstva. Kompanija Ford poklonila je Murovima ford eskort, ali automobil je na vratima imao sliku kartonskog lava Vilija, iscerene maskote Svetskog Kupa 1966. pa se nisu njime nikuda vozili. Pa ipak, i pored jednostavnosti svog domaćeg života, Bobi Mur je tog letnjeg dana 1966. postao svetska superzvezda, i do kraja života, iako je doživljavao i razočarenja, novčane teškoće i neuspehe, slavljen je kao istinski heroj.

„Retko kada nekog muškarca opisuju kao lepog“, kaže Tina Mur u svojoj knjizi o svom bivšem mužu, „ali Bobi je bio takav – izgledao je kao mladi Bog koji slučajno igra fudbal. Bio je komplikovani mladi Bog.“

Fudbaleri Premijer Lige zarađuju godišnje više nego što je Mur stekao za čitav život. Pa ipak, kao da svaki od njih živi u njegovoj senci. Ko je u Vogu izgledao bolje od Bobija Mura? Ko se makar primakao njegovom podvigu onog letnjeg dana 1966. godine? Ko je delovao toliko savršeno za ulogu koju mu je istorija dodelila?

Ono što važi za Elvisa Prislija važi i za Bobija Mura. Pre nego što je iko učinio išta, Bobi Mur je učinio sve.

Bobi-Mur

Trajna posledica prvog raka bila je nesanica koja ga je pratila do kraja života. Dok su vesele šezdesete igrale do zore, ili gledale televiziju pa na spavanje, Bobi Mur je svlačio svoju prugastu pidžamu, oblačio se i po čitavu noć lutao ulicama Eseksa.

Posle Svetskog kupa život mu je s poslednje prešao na naslovnu stranu. Pa ipak, u njemu je uvek bilo nečeg nedokučivog; njegova žena kaže da se skrivao „iza zida učtivosti“. Na Bobija zvezde koje je upoznavao nisu ostavljale naročit utisak, osim kratkog susreta s njegovim idolom Frenkom Sinatrom. Na zajedničkoj fotografiji Bobi izgleda opčinjeno kao što bi svaki mladi navijač izgledao u prisustvu svog zlatnog kapitena.

Kao i Sinatra, Mur je bio jedino dete radničke porodice. Nedostajalo mu je sve osim onog zaista važnog, i odrastao je uveren da može ostvariti šta god poželi. Majka mu je peglala pertle s kopački, i verovatno ga je ta bujica bezuslovne ljubavi progurala od raka testisa 1964. do Svetskog kupa 1966.

U njegovom detinjstvu u Barkingu fudbal se igrao na ulici – nije bilo automobila – i tu je Bobi usavršio i svoje, neobično, besprekorno uspravno držanje. Teri Venebls, njegov drug i sused, seća se: „Morao si da naučiš da ostaneš na nogama na betonu.“

Didije Drogba bi se sjebao.

Bobi je uvek težio nečem višem – nije stekao smešni lažno otmeni naglasak kao ser Alf Remzi (u stvarnosti takođe dečko iz Ist Enda), ali nije baš govorio ni kao kokni. Bobi je govorio fino, kako se to tada zvalo u graničnim oblastima između Ist Enda i Eseksa. Tako je govorila i njegova žena. Kći ambiciozne samohrane majke i jedina vlasnica jahaćih pantalona u Dagenamu, Tina je išla na časove besedništva, i želje dvoje mladih da rade na sebi savršeno su se uklopile. Mladi Bobi Mur tamanio je dimljenog lososa i francuske sireve i italijanska vina kao da su porobljeni narodi. „Uvek se lepo ponašao“, seća se Tina. „To mu je bilo urođeno, ali se i usavršavao posmatrajući druge ljude.“

Bobi-Mur

Bobi i Tina Mur

Bio je opsesivno profesionalan. mogao je da natpije svakoga, čak i svoje drugare Džordža Besta i Džimija Grivsa, ali mnogo je držao do telesne forme i uvek bi sutradan trčanjem potrošio prekomerne kalorije. Bilo je patološki uredan u kući, poravnavao je jastuke, i držao do svojih navika. Takav je bio i po pitanju odeće – kad je u svlačionici oblačio pantalone, penjao bi se na klupu. U baru bi uvek odbrojavao dvanaest kikirikija i pojeo tačno toliko, ni manje ni više. Takva samodisciplina doprinela je da postane pobednik.

Bobija su voleli čak i plejboji, čak i mangupi su mu zavideli. Ne zbog medalja, nego zbog držanja. Džordž Best je rekao: „Kad bih poželeo da moj sin liči na nekoga, voleo bih da bude kao Bobi Mur. On nije imao mana. Na terenu je bio besprekoran. Umeo je s decom. Imao je tu retku osobinu – znao je da je poseban, ali se nekako nije tako ponašao.“

Legenda o Bobiju Muru počiva na njegova 642 nastupa za Vest Hem i tri uspešne utakmice na Vembliju – na finalu FA kupa 1964, na pobedi Vest Hema u finalu Kupa Pobednika Kupova 1965. i na onom letnjem danu 1966. Ako je ostatak njegovog života i bio antiklimaks, šta je drugo i mogao da bude?

Dodeljen mu je Orden britanskog carstva u Bakingemskoj palati, učestvovao je u holivudskom pokušaju priče o fudbalu (Heroj), vozio je rols-rojs. Svi su želeli da ga upoznaju, svi su želeli da se rukuju s njim. Ali imao je novčanih nevolja i one nikada nisu nestale.

U finalu nacionalnog kupa 1975. Murov novi klub, Fulam, igrao je protiv Vest Hem Junajteda. Na kraju, posle lake pobede Vest Hema, Bobi je tešio svog klupskog druga Alana Malerija, kog je poraz potpuno slomio. Nasuprot njemu, Bobi je delovao opušteno, filozofski, čak i vedro. Ne da mu nije bilo stalo, ali nije delovao skršeno, kao kad je Zapadna Nemačka izbacila Englesku iz daljeg takmičenja na Svetskom Kupu u Meksiku. Posle visina koje je dosegao, i bitaka koje je vodio, gubitnička medalja u trideset četvrtoj godini nije mu delovala kao tragedija, nego kao nekakva mala nagrada.

No čekale su ga stotine seniorskih utakmica, decenija rđavih poslovnih poteza , neuspešni pokušaju bavljenja sitnim biznisom i, godinu dana pre srebrne svadbe, razvod od Tine. Bobi, oduvek seks simbol, ali nikad ženskaroš, zaljubio se u stjuardesu po imenu Stefani Parlejn. Venčali su se godinu dana pre njegove smrti, 24. februara 1993. godine.

Fudbalski novinar Kris Lajtboun rekao je o Bobiju: „S njegovom smrću kao da smo izgubili dodir s nekim boljim vremenom. Bilo je sigurnije vreme. Vreme kad je dobro pobeđivalo zlo. Vreme kada su prave vrednosti preovlađivale. Jednostavinje vreme. Čistije vreme. Zato što je on bio takav. I bio je otelotvorenje svega toga. Prevazišao je klasne granice kao malo ko u ovoj zemlji.“

Bobi Mur je bio savršeni engleski kapiten zato što je predstavljao ono najbolje što Engleska ima – dostojanstvo, uzdržanost i neupadljivu hrabrost. Bio je čvrst kao čelik, ali nosio je u sebi istinsku dobrotu. Njegovi sin i kći su ga obožavali. Sva deca su ga obožavala.

Sredinom šezdesetih sve žene u zemlji su želele da spavaju s njim. Njegova žena je jednom skinula naočari Majklu Kejnu samo da bi potvrdila svoje mišljenje da je Bobi zapravo mnogo zgodiniji od mladog filmskog glumca. Pa ipak, u tim svojim najboljim godinama, Bobi je ostao odan porodičan čovek.

bobi-mur-euzebio

Murovi nazdravljaju sa Euzebiom

Bobi Mur je stajao s obe noge na zemlji, ali ipak bio heroj. U zoru našeg doba jeftine slave i sve potrošnijih slavnih ličnosti, Bobi je stvaran i nezaboravan. Voleli su ga, iskreno, milioni ljudi koji ga nikada nisu upoznali. I još nam iskreno nedostaje.

Postoje spomenici Bobiju Muru. Statua na Apton Parku. Njegovo ime nosi tunel na Vembliju, u kom se momci i ljudi olakšavaju njemu u čast. Ali pravi spomenik Bobiju Muru jesu ljubav, toplina i nada koje još budi u srcima engleskih navijača.

A ako je to njegov spomenik, onda mu je epitaf misao koja je prošla kroz glavu njegove dvadesetčetvorogodišnje žene dok ga je gledala kako drži Svetski Kup tog davnog letnjeg dana.

Kakav čovek.

 

Isečak iz knjige „O životu, smrti i doručku“ Tonija Parsonsa.

Bobi-Mur

 

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on RedditShare on TumblrEmail this to someone

Leave a Reply