Alan Širer – vitez od Njukasla

Mada u životu nikad nisam bio naklonjen crno-belim bojama, jedan tim sa severa Engleske mi je od malena na neki način prirastao srcu. S obzirom da nema mnogo crno-belih klubova u engleskom profesionalnom fudbalu, nije teško pogoditi da se radi o Njukasl junajtedu. Možda i najveći razlog nekog mog poštovanja prema tom klubu leži u činjenici da sam rano detinjstvo proveo uživajući u majstorijama njegove možda i najveće legende, fenomenalnog Alana Širera. Čovek koji je na neki način jedan od poslednjih mohikanaca klasičnog engleskog stila igre – korpulentan napadač, sjajna igra glavom, izuzetno snažan i precizan udarac i, naravno, brdo golova u protivničkoj mreži. Neponovljiva devetka, čovek kome se i dan danas divi sever Engleske naklonjen crno-belim bojama.

Alan Širer rođen je 13. avgusta 1970. godine u predgrađu Njukasla, Gosfortu. Kada se rodite u jednoj od klasičnih četvrti siromašnog severa, fudbal brzo postane deo vašeg života i beg od tmurne svakodnevnice. Tako je bilo i u slučaju junaka ove priče, jednog od najvećih golgetera koje je Engleska ikada imala. Od malena veliki navijač Njukasla, nije dozvolio da ga iko privuče na crveno-belu stranu naklonjenu Sanderlendu, već je godinama sanjao da jednog dana obuče dres voljenog kluba. Svoju karijeru gradio je branivši boje lokalnih klubova – najpre Gosforta, čiji je stadion udaljen oko 250 metara od doma Širerovih, a zatim Volsenda, još jednog lokalnog kluba koji je fudbal igrao na nešto ozbiljnijem nivou. Od najranijeg uzrasta, bilo je jasno da se radi o nesvakidašnjem talentu i neverovatnom radniku, koji je od trenutka kada je prvi put zakotrljao loptu ispred sebe pokazao glad za golovima i pobedama. Preko nedelje, pohađao je osnovnu školu, a tokom vikenda uživao u majstorijama svog idola u dresu najdražih boja – Kevina Kigena. I radio sve da jednog dana bude kao on. Često se kaže da nije dobro imati idole, ali u slučaju Alana Širera, želja da se napravi karijera poput Kigenove mogla je dati samo dodatan podstrek.

Sa 13 godina, napokon je dobio šansu da se oproba pred očima skauta ekipe sa Sent Džejms Parka. Međutim, spletom okolnosti, nije zadovoljio. Situacija je bila takva da je previše igrača konkurisalo za mesto napadača, pa je Alan pomeren. I to ne na krilnog igrača. Ni veznog. Ni beka. Već skroz nazad – na golmana! Kao ekstremno disciplinovan igrač i vaspitan momak, nije pravio problem, dao je sve od sebe, ali to nije bilo to. Pun razočarenja, napustio je voljeni klub bez da je dobio šansu da i zvanično bude njegov član, ili da bar pokaže šta zna na mestu na kom je najbolji. Neko drugi bi se obeshrabrio, a Alan je sebi obećao da će jednog dana ostvariti san, makar morao da ide težim putem.

Sudbina nekad zaista piše romane, a momak iz Gosforta je svoju profesionalnu karijeru počeo u klubu mrskih boja. Ne u Sanderlendu, već na drugom kraju zemlje, u Sautemptonu. Putovanje 450 kilometara na jug zemlje radi treninga bi nekog drugog nateralo da u startu digne ruke. Ne i tada 15-ogodišnjeg Širera, koji je veliku pomoć imao i u sugrađaninu na privremenom radu u klubu sa Sent Merija, Dejvu Meringtonu, treneru omladinaca. Umeo je klub iz najveće ostrvske luke da pokaže veličinu čak i u slučaju mladih igrača koji su bili miljama daleko od seniorskog staža, pa su pokazali razumevanje i dozvolili Alanu da svakog drugog vikenda propušta po jedan trening kako bi otišao kući na dan-dva, a on im je to vraćao golovima i besprekornim odnosom prema klupskim obavezama. A da se rad uvek isplati, pokazuje ono što se desilo godinu i po dana kasnije. Nakon odlične dve sezone u omladinskim kategorijama, tadašnji menadžer Svetaca Kris Nikol odlučio je da ukaže šansu talentovanom napadaču nakon što je Deni Volas precrtan za utakmicu protiv Arsenala. Za prvi gol u seniorskoj konkurenciji trebalo mu je…PET minuta. A do kraja utakmice dao je još dva. Het-trik na debiju u profesionalnom fudbalu, i to protiv jednog od najvećih engleskih klubova! Sa samo 17 godina…

Procenio je Kris Nikol i nakon fantastičnog debija da Alan nije spreman da preuzme veću ulogu u timu. Do kraja sezone ubacio ga je u igru na još dve utakmice. A u narednoj sezoni, šansu mu je ukazao svega osam puta, uglavnom sa klupe. Bez učinka.

Treća sezona u klubu počela je sjajno, sa golom na otvaranju sezone. Nastavila se solidno, pa je Sautemptonova nada mrežu tresla u još četiri navrata. Sa dve i po sezone u seniorskom fudbalu iza sebe, Alan je napokon bio spreman da preuzme vodeću ulogu u napadu tima sa juga Engleske. U sezoni 1990-91, uradio je i mnogo više nego što se očekivalo. Postigao je 14 golova na 45 utakmica, ustalio se u samom špicu napada, i dobio poziv da obuče dres Gordog Albiona, selekcije do 21. godine, na turniru u Francuskoj, gde su Englezi zauzeli prvo mesto, a Alan proglašen za najboljeg igrača. Naravno, postigao je i najviše pogodaka.

Sezona 1991-92 bila je i njegova poslednja u klubu. Vreme je nekako proletelo, ali je sa samo 22 godine već mogao da se osvrne i prizna sebi da je mnogo toga uradio. U svojoj četvrtoj, i poslednjoj sezoni na Sent Meriju, zatresao je mrežu 21 put u čak 60 nastupa. Služile su ga noge, glava, ali i opšte zdravlje, pa su ga maleri zaobišli u svakom mogućem smislu. Nakon što je ostavio Sautempton u ligi u poslednjoj sezoni pred veliku rekonstrukciju engleskog ligaškog fudbala, dobio je poziv da ponese dres svoje zemlje i na prvom velikom takmičenju – Evropskom prvenstvu u Danskoj. Tadašnji selektor Grejem Tejlor nije propustio priliku da mu uruči poziv pre igrača iz nekih jačih klubova, pre svega kao nagradu za sjajne partije koje je prikazivao u kontinuitetu. Pravu šansu u Danskoj, ipak, nije dobio. Nastupio je na samo jednom meču, protiv Francuske, koji je završen rezultatom 0-0, a Engleska je neslavno završila smotru najboljih evropskih selekcija, završivši takmičenje u grupnoj fazi.

U to vreme, Alan je već bio uveliko oženjen mladalačkom ljubavlju, Lejnijom, klasičnom lokalnom devojkom iz Lankašira. U leto 1992., nakon EP, bila je već u sedmom mesecu trudnoće i želela da poslednje nedelje pred porođaj provede u porodičnom domu. Kada je njen suprug dobio poziv od starog znanca iz reprezentacije da mu se pridruži u Blekburnu, nije mnogo razmišljao. Novi član Premijer lige iskeširao je preko 3 miliona funti za potpis nove zvezde engleskog fudbala, i Alan je od sezone 1992-93 nosio plavo-beli dres kluba sa Ivud Parka.

Tadašnji menadžer Blekburna, veliki Keni Dalgliš, imao je posebno dobar osećaj u vezi svog najnovijeg i najskupljeg pojačanja, pa je učinio sve što je bilo u njegovoj moći da ga privikne na rad i život u Blekburnu, na terenu i van njega. Marina Dalgliš, supruga Liverpulove legende, provodila je dosta vremena nakon porođaja sa Lejnijom Širer, pa je Alan mogao da se skoncentriše na obaveze na terenu. A nije da nije bio pod ogromnim pritiskom. Engleska javnost se naglas pitala da li je Blekburn potrošio previše novca (tačnije, rekordan iznos u engleskom fudbalu do tada) za igrača koji nije imao sjajan odnos odigranih utakmica i datih golova. Navijači takođe nisu bili oduševljeni činjenicom da ih je napustio Dejvid Spidi, koji je otišao u suprotnom pravcu (u Sautempton), a zadužio navijače sjajnim partijama u Drugoj diviziji godinu dana ranije. Pokazalo se, ipak, da golgeteri najbolje pričaju na terenu. Na svom punom debiju, protiv Kristal Palasa na Selhurst Parku, Širer je postigao dva gola u remiju od 3-3, i najavio da je u Blekburn došao da opravda svaku uloženu funtu. Do Božića, stigao je do impozantne brojke od 16 pogodaka na 20 utakmica, pritom se ustalivši u napad reprezentacije tokom kvalifikacija za Svetsko prvenstvo 1994. u Sjedinjenim Američkim Državama. Ta 21. utakmica došla je na tkz. Boksing dej kada je u naizgled bezazlenoj situaciji, prilikom vođstva od 3-0, pojurio za jednom dugom loptom i sručio se posle duela na zemlju. Dijagnoza – pokidani prednji ukršteni ligamenti, i pauza od najmanje 6 meseci. Neverovatno razočarenje za sjajnog, 23-ogodišnjeg napadača.

Neki se igrači posle najteže povrede u sportu nikada ne vrate na teren. Oni drugi, zaigraju, ali nikad ne pronađu staru formu. A oni treći, među kojima je Alan Širer, postanu još bolji. U sezoni 1993-94 odigrao je čak 40 utakmica i postigao 31 gol!

I to nakon što je prvih mesec dana sezone uglavnom odgledao s klupe, s obzirom da se Keni Dalgliš bojao da ga ne ubaci prerano u vatru nakon teške povrede. Dobio je nagradu za najboljeg strelca i igrača lige, a Blekburn je sezonu završio na drugom mestu, iza Mančester junajteda. No, bio je to samo uvod u ono što će se desiti naredne, a drugi čin borbe između plavo-belih i crvenih đavola tek je bio pred Širerom i ekipom.

Sjajnom ekipom, čiju su okosnicu činili Tim Šervud, Grem Le So, Kevin Galaher, Stjuart Ripli…a delić slagalice koji je nedostajao doveden je iz Noriča za čak pet miliona funti. No, iako su uložene velike pare u dovođenje korpulentnog Krisa Satona, previše se skepticizma nadvuklo iznad Ivud Parka. Međutim, Saton je razuverio sve neverne Tome onako kako je to Širer uradio dve godine ranije. Pomenuti dvojac praktično je bio prvi pravi napadački tandem jednog premijerligaškog tima, koji je sa 49 golova u sezoni 1994/95 doneo šampionski trofej u klupske vitrine i napravio najveći uspeh u istoriji plavo-belog tima. Alan je postigao čak 34 gola od pomenutih 49 i bio apsolutno najzaslužniji za osvajanje titule. Proglašen je još jednom za najboljeg igrača Premijer lige, a suvišno je reći da je bio i najbolji strelac šampionata.

Naredna sezona nije bila tako dobra, ali su i očekivanja svih u klubu bila prevelika. Tim koji osvoji titulu uvek mora da pokuša i da je odbrani, a to u slučaju Blekburna i opake konkurencije jednostavno nije bilo realno. Pokazalo se i da su plavo-beli ipak zeleni za borbu na četiri fronta, pa su iz Lige šampiona rano eliminisani, već u grupnoj fazi, a vodenica je u prvenstvu krenula da se okreće na njihovu stranu tek na početku 1996. godine, kada je ekipa uhvatila pravi ritam i sezonu završila na koliko-toliko zadovoljavajuć način, uspevši da se približi vrhu tabele i sezonu okonča na sedmom mestu. Keni Dalgliš je prvi preuzeo odgovornost i napustio kormilo ekipe, a Širer je nakon 31 gola, a ukupno 112 u 138 utakmica za Blekburn, napustio klub i ostvario dečački san.

Pre svega toga, pred engleskim golgeterom je stajao veliki izazov – Euro 1996. I to nakon očajnog perioda u dresu Gordog Albiona – 21 mesec bez postignutog gola za Englesku. Pritisak javnosti bio je ogroman, pogotovo zbog činjenice da su Les Ferdinand i Tedi Šeringem bili u daleko boljoj formi. Ipak, selektor Teri Venejbls je imao vere u Širera i odlučio da mu poveri vodeću ulogu u špicu Engleske i na smotri najboljih evropskih selekcija. Alan mu je uzvratio na najbolji mogući način i utišao kritičare – postigavši jedini gol za domaćina šampionata na startu prvenstva, protiv Švajcarske. Engleska nije pobedila, a tradicionalno oštri britanski novinari su se okomili na igrače i stručni štab nakon razočaravajućeg remija. Ali, po prvi put posle skoro dve godine, Širer nije bio na meti kritika, već jedina svetla tačka u timu, i najveća nada pred duel sa večitim rivalom, Škotskom, u meču koji je bio biti ili ne biti za domaćina. I pokazalo se da najbolji uvek pokažu šta znaju kad su pod najvećim pritiskom, Gordi Albion je slavio sa 2-0 protiv ljutog protivnika, a plavokosa devetka zatresla mrežu za vođstvo svog tima na centaršut tada mladog Gerija Nevila. Nada da bi fudbal mogao da se vrati svojim korenima, a pehar velikog takmičenja 30 godina nakon Svetskog prvenstva 1966. ponovo bude u rukama ekipe u belim dresovima pojačala se posle fantastične partije u poslednjem kolu grupne faze, u kojoj je Engleska potukla Holandiju sa 4-1, uz možda i najbolju partiju koju je pružio napadački tandem Šeringem-Širer. Obojica su po dva puta matirali Van der Sara za overu plasmana u četvrtfinale evropske smotre najboljih.

Tamo su čekali Španci, sa izgrađenom reputacijom čvrste i disciplinovane igre, naročito u odbrani. Nije ni čudo što je meč posle 90 minuta otišao u produžetke, a nakon toga u penale. Tamo je i Alan preuzeo odgovornost i kao prvi izvođač rutinski matirao velikog Zubizaretu. Siman je imao poslednju reč, odbranivši penal Nadalu, pa je Engleska prošla u polufinale gde ih je čekao stari znanac, i velikan svetskog fudbala, Nemačka. Poslednja utakmica Engleza na šampionatu prošla je baš kao prva – počelo je na najbolji mogući način jer je upravo Širer već u trećem minutu doveo svoj tim u vođstvo. Međutim, nekako je to unelo veliku dozu nervoze u redove domaćina šampionata, igra je bila ispresecana i vidno podrhtavala, a Nemci su pretili da brzo dođu do poravnanja. To se i desilo samo 13 minuta kasnije kada je Kunc izjednačio na 1-1. Od tog trenutka pa sve do kraja regularnih 90, većih uzbuđenja nije bilo. Otvorile su se obe ekipe u produžecima tek toliko da se može reći da se gledao nešto zanimljiviji fudbal, ali tek uvedeno pravilo Zlatnog gola primoralo je obe ekipe da razmišljaju pre svega o odbrani svog gola. Tako da se ponovo otišlo u penale. I ovoga puta je Širer prvi šutirao, i postigao gol. Ali se penal serija nije završila na isti način kao u četvrtfinalu. Sautgejt je promašio, Miler pogodio, i Nemci su otišli u finale. Međutim, posle dugo vremena Englezi su bili ponosni na svoje reprezentativce koji su pokazali Evropi da se vraćaju u krem kontinentalnog fudbala, kao i da imaju zvezdu u napadu koja im je dugo nedostajala. Širer je završio turnir sa 5 golova u isto toliko utakmica, pa je poneo titulu najboljeg strelca šampionata.

Nakon kraćeg odmora, došlo je vreme da se ponovo posveti pažnja klupskim obavezama, samo što je nakon EP bilo jasno da će Alan promeniti dres, a verovatno i boje. Najveći svetski klubovi stali su u red za englesku devetku, ali su Roversi zacrtali da ga neće dati ispod 15 miliona. Ogromnu sumu za to vreme nijedan klub nije bio spreman da iskešira, sem dva. Najpre je Mančester junajted rešio da po svaku cenu ispuni najveću želju Aleksa Fergusona i dovede mu najboljeg napadača Evrope, a sam Alan je mnogo godina kasnije priznao da je imao nekoliko razgovora sa čuvenim Škotom i da je u jednom trenutku praktično već bio igrač tima sa Old Traforda. Međutim, u poslednjem trenutku stigla je još jedna ponuda, ona koju dete Njukasla nije moglo da odbije jer prva ljubav zaborava nema. Njukasl junajted je odlučio da ispravi grešku napravljenu pre mnogo godina i odreši kesu kako bi obukao 26-ogodišnjeg napadača u njemu najdraže boje. Na tome je insistirao i Kevin Kigen, Alanov idol iz detinjstva i jedan od glavnih razloga zašto je uopšte počeo da trenira fudbal i navija za crno-bele. 30. jula 1996. transfer je ozvaničen, Širer je postao nova devetka ekipe sa Sent Džejms Parka, a Les Ferdinand se pomalo nevoljno odrekao omiljenog broja u korist mlađeg kolege, zatraživši da obuče 99, što mu komisija Premijer lige nije dozvolila, pa je morao da se zadovolji desetkom.

Sezona je, nažalost, počela na najgori mogući način jer je Junajted na neki način hteo da pokaže Šireru da je pogrešio što nije prešao na Old Traford. U meču Čeriti Šilda (Superkupa Engleske) Đavoli su slavili sa čak 4-0, a Alan je odigrao jako loš meč, utopivši se u kompletno sivilo svoje ekipe. Generalno, sezona nije počela kako treba, Njukasl je i u prvenstvu zabeležio startni poraz od Vimbldona u Londonu, ali je sve nakon toga došlo na svoje mesto. Savladan je Everton kod kuće sa 2-0, uz Alanov prvi gol za klub, iz slobodnog udarca za overu trijumfa. Forma je došla na vrhunac krajem oktobra, kada su crno-beli na fenomenalan način uzvratili Đavolima za poraz sa starta sezone. Pobedili su, čak i ubedljivije, sa 5-0, i više se niko nije podsmevao timu koji je sada zaseo na čelo tabele i delovao kao ozbiljan pretendent na tron. Međutim, u januaru je neočekivano klub napustio šef struke Kevin Kigen, pa su crno-beli posustali, i na kraju završili prvenstvo na drugom mestu. Nije bilo mnogo nezadovoljnih, jer je drugo mesto značilo da će Njukasl junajted u sezoni 1997/98 igrati u Ligi šampiona! Alan je sezonu završio sa 25 golova u prvenstvu, uz po jedan u oba kup takmičenja. Do drugog mesta ekipu je vodio legendarni Keni Dalgliš, koji je tako dobio novu šansu da sarađuje s devetkom Gordog Albiona.

Ipak, umesto da sezona 1997/98 bude kao iz snova, bila je propraćena brojnim zdravstvenim problemima, zbog kojih je Širer postigao „samo“ 17 pogodaka u sezoni. Odrazilo se to i na ekipu koja je igrala jako loše i okončala šampionat na 13. mestu. Donekle je sezona spašena odličnim nastupima u FA Kupu, tim je dogurao do finala, ali ipak poražen na Vembliju od Arsenala.

San igranja u dresu Engleske u Francuskoj na Svetskom prvenstvu nije dugo trajao. Englezi su eliminisani već u osmini finala od Argentine, a Širer je ukupno postigao dva gola.

Već na startu sezone 1998/99 ponovo je došlo do promene trenera, Dalgliša je zamenio Holanđanin Rud Gulit, ali Njukasl je i dalje igrao slabo. I ove sezone Alan nije bio na vrhuncu, zatresao je mrežu 14 puta, a Junajted je ponovo završio sezonu kao 13. na tabeli. Na ličnom planu, devetka crno-belih je imala velikih problema nakon meča s Lesterom na kom je optužen za namerno udaranje protivničkog igrača, Nila Lenona. FA je pretio velikom kaznom i suspenzijom, ali je Lenon stao u odbranu optuženog i tvrdio da nije osetio bilo kakvu lošu nameru od strane Širera. Lep gest koji je spasao Alana suspenzije.

Nije se ni Gulit predugo zadržao na Sent Džejms Parku, pa se s klubom rastao nakon ogromnog nezadovoljstva navijača, uzrokovanog njegovom odlukom da najboljeg igrača ostavi na klupi za derbi sa Sanderlendom. Njukasl je izgubio meč, a Gulit usled talasa besa i frustracija navijača podneo ostavku. Tek se godinama kasnije otkrilo da su Holanđanin i Englez imali strahovito loš odnos, uslovljen pre svega činjenicom da je Gulit smatrao Širera precenjenim igračem koji nema toliku važnost za tim, iako mu je, paradoksalno, dao kapitensku traku i novi, petogodišnji ugovor.

Zamenio ga je veliki Bobi Robson, koji je na klupi ostao narednih pet godina i tako napokon dobio šansu da radi s napadačem koga je godinama ranije pokušavao da dovede u Barselonu, bezuspešno. Bilo kako bilo, mreža se posle njegovih šuteva tresla 30 puta u sezoni 1999/00, a crno-beli su imali još jednu turbulentnu i razočaravajuću sezonu, daleko od vrha tabele.

U leto 2000., došlo je vreme da se Albion iskupi za loše igre dve godine ranije u Francuskoj, i barem ponovi uspeh napravljen četiri godine ranije. Alan je uoči prvenstva najavio da će se povući iz reprezentacije bez obzira na rezultat, jer želi da se u potpunosti posveti obavezama u Njukaslu. Međutim, prvenstvo se završilo još gore nego prethodno, i to na dramatičan način. Na otvaranju turnira Engleska je vodila 2-0 protiv odličnog Portugala, a na kraju izgubila sa 2-3! Pod dodatnim pritiskom morali su da se suoče sa moćnim Nemcima koji su ih eliminisali sa prethodne smotre najboljih evropskih ekipa. Opet se pokazalo da najbolji igraju najbolje kada su pod pritiskom. Alan je postigao jedini gol na meču i, činilo se, spasao Engleze. Ali, trebalo je pobediti Rumune u poslednjem kolu grupne faze. Postigao je Širer još jedan gol, vodila je Engleska 2-1 i onda u svom stilu prosula sve u završnim minutima utakmice. Rumunija je slavila sa 3-2 a Širerova karijera u reprezentativnom dresu okončana na tužan način.

Na sve muke u dresu reprezentacije nadovezala se i povreda kolena, zbog koje je u sezoni 2000/01 odigrao svega 19 utakmica i postigao 5 golova.

Sezone 2001/2002 i 2002/2003 protekle su u najboljem mogućem redu, iako je Alan već zagazio u četvrtu deceniju života. Na kraju sezone 01/02 Širer je na kontu imao 23 gola, a Njukasl je sezonu završio na četvrtom mestu, obezbedivši kvalifikacije za Ligu šampiona. Tamo su crno-beli u narednoj sezoni pružili neke sjajne partije, a penzionisana engleska devetka je doprinela sa 7 golova, uz 17 postignutih u prvenstvu. Tako je Junajted odigrao još jednu odličnu sezonu i završio je na trećem mestu, što znači da su dobili priliku da se i u sezoni 2003/04 takmiče u najjačem evropskom klupskom takmičenju.

Na putu im je stajao još jedan crno-beli tim, beogradski Partizan, koji je žarko želeo da prvi put u istoriji kluba zaigra u grupnoj fazi. Nakon rutinske pobede od 1-0 u Beogradu, delovalo je da engleski crno-beli imaju sve u svojim rukama i da su jednom nogom već u grupnoj fazi. Međutim, hrabra igra Beograđana na Sent Džejms Parku vraćena je pobedom, takođe minimalnom, pa je meč otišao u produžetke i penale. I tamo je Širer preuzeo odgovornost, kao što je uradio mnogo puta u karijeri, ali je ovoga puta promašio, kao i još nekoliko njegovih sadržaja. Gol Milivoja Ćirkovića označio je eliminaciju Njukasla i istorijski prolaz Partizana u grupnu fazu gde su ih čekali okršaji sa velikim Realom iz Madrida.

Junajtedu je ostalo da se zadovolji UEFA kupom. I zadovoljili su se, odigrali sjajnu sezonu u kojoj su zaustavljeni tek u polufinalu, od francuskog Olimpika iz Marseja. I u 34. godini života Alan je tresao mreže, 22 puta u Premijer ligi i 6 puta u kontinentalnom takmičenju. Njukasl je ponovo imao dobru sezonu, ali ovoga puta ostao bez kvalifikacija za Ligu šampiona.

Uoči sezone 2004/05 napadač crno-belih je objavio da će mu ta sezona biti poslednja u klupskoj karijeri, pre svega zbog problema s kolenima. U napadu je dobio veliko pojačanje u vidu Patrika Klajverta, ali se nisu previše proslavili na terenu. Alan je mrežu zatresao svega sedam puta, nedovoljno da obori klupski rekord po broju postignutih golova. Međutim, dodao je čak 11 u evropskim takmičenjima, uključujući het-trik na startu protiv izraelskog Hapoela i došao jako blizu rekordne brojke, pa ga je menadžer Grem Sunes ubedio da ostane na terenu još jednu sezonu, u ulozi igrača-trenera. 4. februara 2006. je golom protiv Portsmuta, svojim 206. u crno-belom dresu, i definitivno oborio rekord Džekija Milburna star skoro pola veka, upisavši svoje ime zlatnim slovima u istoriju Njukasl junajteda, za sva vremena. Karijeru je okončao na neplaniran, ali pomalo i holivudski način, pogotkom u derbiju protiv najvećeg rivala Sanderlenda, u kom je obnovio povredu kolena koja ga je definitivno, zauvek, udaljila sa terena.

11. maja 2006. odigrao je svoj poslednji meč u karijeri, na zvaničnom oproštaju, utakmici koja je organizovana u njegovu čast, protiv Seltika. Nije igrao zbog povrede, sve do 93. minuta kada je pri rezultatu 2-2, Klatenburg dosudio penal za domaće. Širer je ušao sa klupe, uzeo loptu i matirao golmana poslednji put u svojoj karijeri.

Svoje dane u penziji Alan provodi kao ambasador sporta i stručni konsultant, uz kratak trenerski posao u proleće 2009., naravno, u Njukaslu. Tim sa Sent Džejms parka provodio je vreme u zoni ispadanja i 8 utakmica pre kraja došao u situaciju iz koje spasa gotovo da nije bilo. Navijači su tražili od uprave da vrati Širera kako bi pokušao da vrati veru igračima i podigne klub iz mrtvila. Pristao je i pritom naglasio da je tu samo za tih 8 utakmica i da nema nameru da postane menadžer. Njukasl se hrabro borio do poslednjeg kola u kom je zaradio priliku da sam odlučuje o svojoj sudbini, ali ih je autogol Demijena Dafa protiv Aston Vile poslao u niži rang. Alan je održao obećanje i napustio klub, iako su navijači molili da ostane trener i naredne sezone i vrati tim u Premijer ligu.

Počasni je građanin Njukasla, grada u kom je rođen i kome je posvetio najveći deo života. Najveća legenda Njukasl junajteda i jedan od najboljih napadača u istoriji engleskog i svetskog fudbala. Na privatnom planu ima diplomu građanskog prava koju mu je dodelio Univerzitet u Njukaslu, i otac je troje dece. Za svoju porodicu kaže da je glavni razlog zbog kog nije hteo da napusti Englesku ni kad su ga zvali Real Madrid, Juventus i Barselona.

Alan je ostao vitez od Njukasla.

 

tekst: Nikola Kelović

 

(neke od slika koje nisu stale u tekst a vredi ih pogledati)